Down the Horizon

A malo dela i promena

Ljudi se iskucaše na društvenim mrežama o raznim bitnim i nepobitno važnim promenama koje svakako treba da budu podrazumevane ali eto živimo gde živimo pa se u glavnim vestima stavlja kao važno i neobično to što je u jednom selu ili varoši postavljen semafor ili hej kontejner za smeće. Kako se raspao jedan dosta omalovažen sistem, tako je početkom devedesetih počeo jedan tornado da se širi i umesto da usisava- on je kao one krave u Americi izbacivao razan šljam, kič i šund. Poput parazita počeli su da skrnave to što je Juga stvorila krvlju i znojem vrednog naroda. Uglavnom su to oni što su izbgubili i koji jedino što umeju da rade jeste da skrnave i budu totalni imbecili. Ali to već sve znamo i dzaba nam ponavljat’. Ono čemu je ovaj post posvećen jeste današnjem izgledu i ponašanju Beograda, Beograda u smislu ljudi naravno koji ga na žalost čine.

Dok tapkaju dugmad svojih lap topova ili telefona, u isto vreme Beograđani šetaju svoje pse koji su svojim govnima utabali sve ulice i stazice i ono malo pešačkog prostora što ostaviše eto te širine da eto kao mogu da prođu kolica sa bebom (često je to muka jer se uvek nađe neki porše da se parkira po sred srede). Smeća nikad nije bilo više, kao i nepokošene i neodržavane zelene površine (ako 5 metara kvadratnih smatramo zelenom površinom i parkom). Deca NEMAJU gde da se igraju, a i to malo što je kao ostalo, žele da iskoriste za još jednu zgradu katastrofalnog kvaliteta. Ovi novi stanovi na Voždovcu kao da su podeljeni flis papirima, čuje se i šapat i prdež i kijanje. Tako da dok vi kucate o tome kako treba ono-ovo uraditi, u isto vreme bacate smeće kroz prozor. To smeće pada na prolaz kojim svakodnevno prolazite, to smeće bacate na vaš kraj na koji ste “ponosni”, to smeće bacate na vaš grad, na sebe. Samodestrukcija sine.