прича о мржњи
Смрзавају се. Чекају аутобус, али већ трећи за редом не може да упали и одржи мотор. Сво троје живе у дубокој периферији разума. Крећу да се леде у гордости и међусобном одупирању једни од других. Да се бар договоре да некако заједно оду кући, да један од њих позове неког од родбине да их повезе….ипак иду у истом правцу. Али не, прече их его, сујета и страх.
Ако и покрену неки разговор, то се брзо слије у жучну расправу, можда чак и физички окршај. Послужавник је невероватно горд, кренуће да прича о давној прошлости и прадедовским успесима. Пладањ ће да се присети жртава невиних, а Тацна, Тацна је присвојена од Запада, ради шта јој се инструира. А некада су били породица то троје. Сад су сви збуњени.
Прилази заборављено дете, ванбрачна ћерка Тацне и Послужавника. Ћерка је удата за Пладњевог сина. Полако прилази, лењо и снено, помало меланхолично, са иступелим изразом лица: “Да ли сте срећни? Да ли сте захвални? Имате ли данас бољи перформанс од предходника? Јесам ли ја резултат тог перформанса?”
“Гледајте ме, ја сам ваше дете, ваша креација будућности. За мање од 30 година променила сам 3 државе, била у 3 рата. Живимо на полуострву међусобног тлачења, вечите инфлације, малих плата и погледом ка “негде тамо, где је боље”…Ви сте мени мој понос?
***
Поента:
Ти си само део машине узеврелом од беса. Не шири бес и мржњу на нашем подручју. Буди паметан. Шири искључиво заједништво и живи у садашњем времену. Не дозволи да те слабост било чија усмерава ка обрнутом. Тиме ћеш можда створити шансу за боље сутра у неком бољем друштву које неће дозволити да брат на брата крене.
Leave a Reply