Down the Horizon

Kao neki film koji ne možes da režiras dva puta ili priča koju ne možes da prepričaš. Haos emocija koji mirno stoji u realnom svetu. Rasplamsane verzije njenog bića. Trabunjanje i zanos koji baš baš baš retko ko ima. Raspletene misli nikad neće moći da budu, jer to je večno zapetljano I neumoljivo da se odgonetne. Šarene oči koje bodu direkt u srce i šire neki strah od lepote njenog bučnog karaktera. Narcisoidno zelene, plavičaste, smedje sa po dve crvene tačke u svakom oku. Njen život čine konstantna borba, nekad tiha, nekad glasna ali uvek pravična. Težak karakter koji se nekad umiri, kad joj je dan u celosti ispunjen. Biće da je i moje dete to isto nasledilo. Žar jači od svakog roda. I muškog i ženskog. Lepa je, njeno koketiranje sa samom sobom je njena pozorišna scena i ona je sam svoj gledalac, ne treba joj publika. Njena ubedjenost u svoju uzvišenost je utisnuta u nju i pre rodjenja. Pohvali je svaki dan I bice srećna. Daj joj da bude glasna i svoja i bice mirna posle. Nije nikoga volela toliko koliko svoje roditelje i svoju decu. Ni jednog muškarca. Žena koja živi san svake prave žene- da bude svoja. Lako joj i brzo sve dosadi. Mora da ujede da bi se osetila živom. Kao neko večno dete, igra se. Igraj se mama, jos sto godina.