Должно быть, мы деградировали в тот момент, когда стали воображать, что пространство, подаренное нам как дом, следует превратить в белоснежную, минималистичную, унылую, стерильную капсулу, в которой стынет сама душа. Когда мы начали платить баснословные суммы за ДСП, покрытый пластиком, имитирующей древесный узор? Полиуретан заменил шерсть, хлопок отправили на переработку. Всё подменилось стремительным, бездушным способом обустройства жилья — того самого, что должно быть наполнено радостью красок, деревом, камнем, шерстяным ковром, столами и стульями из цельного дерева и многим другим. Всё это выброшено на деревенские воскресные блошиные рынки, где ждёт какую-нибудь ностальгическую душу, готовую заново вдохнуть в него жизнь.
Мой дом бесценен. Это музей воспоминаний, историй. Он понемногу осыпается и изнашивается, но даже таким остаётся несравнимо прекраснее многих современных жилищ, потому что в нём есть душа, свой язык, своя история и харизма. Как тёплое материнское лоно, он зовёт нас обратно всякий раз, когда вокруг сгущается серость.
Мой дом — создан руками моей матери. Здесь ковёр, здесь затуманенный пеплом коврик перед кафельной печью. Здесь деревянная библиотека. Здесь маленькие сувениры из семидесятых и восьмидесятых. Здесь мои младенческие вещички, которые мама до сих пор бережёт и изредка стирает, чтобы они не пожелтели от времени. Здесь шерстяные носки. Наш камин, что греет и собирает нас вместе, когда зимой (и да, даже в XXI веке под Белградом!) по три дня нет электричества. Языки пламени лижут и поглощают брёвна, в то время как снаружи падает первый снег — а когда-то он ложился уже в начале декабря. Мы собираемся вокруг и замедляемся, наблюдая за потрескивающим огнём.
Мой дом — это нежно-абрикосовая высокая бугенвиллия, что опирается на окно лестничной площадки.
Мой дом — это сад, который не следует строгой форме. Он безусловно свободен, и всё же не лишён меры. Такой он есть. Как и мы.
Мой дом — это сезонные фрукты, разбросанные по кухонной стойке в старинных цветочных мисках, купленных на блошином рынке.
Мой дом — это старый орех, оплетённый вьющимся растением.
Мой дом — это прекрасная глициния, что цветёт бледно-голубым в позднюю весну.
Мой дом — это аромат варёного каштана.
Мой дом — это дом и для белки под крышей, и для зарянки, что влетает в комнату, словно чтобы возвестить добрую весть.
Мой дом — это множество птиц, находящих в нашем густом зелёном укрытии свой приют, ведь только мой дом ещё не залит плотно сжатым бетоном и не окружён подстриженной травой без единого дерева.
Мой дом — в окружении надменных людей, что рубят соседский забор и тую, потому что те отбрасывают тень на их сторону.
Мир рушится.
Мой дом был и Арес. Наш добрый брат.
Не разоряйте дома своих родителей. Берегите мебель из цельного дерева, доставшуюся от бабушек и дедушек. Дом — это не «Икеа», не ДСП и не чёрная ванная.
XXI век. Время, когда архитектура провалилась в бездушную пропасть. В погоне за быстрой выгодой.
Мора да смо деградирали када смо почели да умишљамо да пространство које смо добили да користимо као наш дом претворимо у чистобелу, минималистичку, депресивну, стерилну капсулу у којој се леди и сама душа. Када смо почели да скупо плаћамо иверицу и налепљену пластику преко ње која имитира шаре дрвета? Полиуретан је заменио вуну,а памук је рециклиран. Све се заменило брзопотезним начином уређења дома, онога то треба да буде испуњено радошћу боја, дрвета, камена, вуненог ћилима, столова и столица од пуног дрвета, итд. Све то се бацило на сеоске недељне бувљаке и чека неку носталгичну душу да је ремонтира и да нов живот.
Мој дом је непроцењиво вредан. Он је један музеј успомена, прича. Полако се расипа и цепка али и такав је опет много лепши од других, модерних домова, јер има душу, има свој језик, има историју и харизму. Као нека топла мајчина утроба, враћамо му се кад смо пред неким сивилом. Мој дом, моја мајка га је изградила. Ту је ћилим, ту је посивео тепих од пепела испред каљеве пећи. Ту је дрвена библиотека. Ту су ситни сувенири за 70тих, 80тих. Ту су моје бебеће ствари које моја мајка још увек чува и пере с времена на време да не пожуте од старости. Ту су вунене чарапе. Камин наш који нас греје и окупља кад (и даље у 21-веку нестаје струје у околини Београда) нема струје зими по 3 дана. Ватрени језици лижу, гутају дебла, док напољу пада први снег (а некада је снег падао већ почетком децембра), а ми се окупимо и медитирамо гледајући како пуцкета. Мој дом је нежно кајсијаста висока богумвилија што се ослања о прозор степеништа.
Мој дом је башта која природно не следи форму. Она је неприкосновено слободна, а опет није да је необуздана. Ето таква је. Као и ми. Мој дом je сезонско воће разбацано по кухињском пулту, у старинским цветним зделама са бувљака.
Мој дом je стари орах обавијен пузавицом.
Мој дом je прелепа Вистерија која у позно пролеће цвета бледоплавим цветовима.
Мој дом је мирис куваног кестена.
Мој дом припада и веверици испод крова, и црвендаћу који улеће у собу да донесе добру вест.
Мој дом чини мноштво птица које у нашем густом зеленилу налазе свој дом, јер једино мој дом још није заливен бетоном нити кратко покошеном травом без иједног стабла.
Мој дом је окружен надменим комшијама који секу ограду и тују, јер им бацају сенку на њихову страну.
Свет се распада.
Мој дом је био и Арес. Наш добри брат.
Не бахатите домове Ваших родитеља. Чувајте намештај пуног дрвета од ваших бака и дека. Дом није Икеа нити иверица и црно купатило.
21 век. Време када је архитектура пропала у бездушну рупу. У брзини исплате.
Down the Horizon 
Leave a comment