Down the Horizon

Tbilisi

Да, Грузија није Грузија по русима нити је Georgia као према англосаксонцима. Ову земљу чине презанимљиви, другачији, особени људи запети негде између 20тог и 21 века, на некој периферији такорећи прошлог века и бога ми завидим им на томе. Заиста им завидим јер њихов панкерски, антисистемски начин живота, враћа вас у неку сопствену далеку прошлост, у детињство у којем се све распадало али у којем је растао дух јединства, у којем се изнедрила нека култура бунтовништва и заједништва. И ово јесте заиста културни шок у поређењу са пребрзим, смешним, стерилним друштвом данашњих развијених земаља јер, развијајући систем, деградирали су људскост, човека као индивидуу. Па овим људима и даље звони телефон песмом а не истоветном роботском мелодијом Ајфона. **бо вас све ајфон.

Чим сам дошла до отвореног уметничког пазара морала сам да се прилагодим ономе што видим и купим ручно ишарану тексас јакну са логоом који је заправо летећи манти (јело грузијске кухиње).

Тбилиси лежи у котлини између пешчаних, расипајућих брда или алувијалних наслага и реке Куре (на њиховом језику-Mtkvari) која извире у Турској и улива се овде у Црно море. Овај град, као музеј на отвореном се, као и у свакој држави у транзицији, услед пораста криминала у том међувремену у којем отежано дише друштво, распада и дели. Дели се на нове ставове- да треба ићи ка западу и фурати трку за тај лажни кључ који ипак неће отворити врата “Бољег Сутра” (као што ни нама на Балкану није нити ће отворити), већ врата у модерно Вазалство. И овај други став старије популације- да су ипак Руси и њихов систем бољи или бар мање зло. А у ствари најбоље је “усе и у своје кљусе” и сам себи бити најбољи ослонац, подићи систем којем верујеш без лицемерства. Нико никоме никада није нити ће помоћи јер је “добар”. Интерес је иза лисичије њушке. Тако да, види се на рафовима супермаркета оно што се и код нас 90тих видело. Види се очај у сарказму, самодеструктивност и напад на кинту од туриста на сваки могући начин. Види се борба за преживљавање.

Али у свему томе родила се, као што рекох, једна грузијска панкерска култура, која је на грузијски начин изнедрила специфичну уметност. Видела сам лика који носи мајцу “Југославија”, млади пар са тетоважама који се клацка и љуља са својим дететом, видела сам старе сакое из “секондхенда” и момке који читају Чехова и Достојевског на степеницама велелепне зграде. Видела сам девојке које хеклају вунене чарапе и продају их туристима. Видела сам разне рукотворине од зихернадли и скупљених негде разних ситница које кроз руке постају украси. Слушали смо причу девојке која студира права и ради у кафићу викендом. У неком моменту су ушли неки руси на шта је она направила сцену чим су јој се обратили на руском…Вели она: “Нећу да причам са вама на руском”. Прилази нам и каже нам тихо: “Пазите, немојте и ви такође да причате са младима на руском”, а тражила сам јој “кофе с молоком…” пих.

За 5 дана што смо били видели смо заиста доста. Али су ме највише привлачиле улице старог Тбилисија и поглед на људе, улазак у њихову атмосферу која је заиста пуна лепоте. Стари деда свира за клавиром руске шансоне, па класику, па француске шансоне…несвакидашње лепо. Затим опет на клавиру, у неком следећем ресторану, свира једна бака која је рекла да је завршила конзерваторијум. Прелепе су то успомене за мене.

Оно што је тужно је занемаривање и неодржавање те старине, те историјске заоставштине ове нације. Све се некако држи на дрвеним стубовима и чека неког мафијаша да откупи за што мање пара може како би ту посејао још један хотел или резиденцију и тако унакаради зграду стару преко 100 година.

Рекла би да архитектура у политичкој транзицији нема много доброг изгледа али надајмо се најбољем.

Само неке од знаменитости што смо посетили:

Agmashenebeli Avenue
Dedaena Park
Tbilisi sulfur baths
oriental rococo Gabashvili House
Sachino Palace – summer residence of Georgian Queen Darejani
Tbilisi Botanical Garden
Bridge of Peace
Upper Bethlehem
Holy Trinity Cathedral
Narikala Fortress