Down the Horizon

I tako se setih banalnih slika iz života, iz nekih minulih etapa

-Pravilnim, brzim hodom pokušavam da stignem na autobusku stanicu i diže se šljunak iza mene. Ali autobus prođe tako da i ne stane na moju stanicu, a ja džaba krenula da trčim. Nije me ni primetio.

-Kao da nevidljivim prstima, neka sila dodiruje površinu vode, reke, jezera. Dodiruje i stvara u meni mir, kao neko obećanje da će sve biti dobro i nakon teške bure.

-Šušti kroz pukotine prozora i vrata snažan, hladni vetar. Šušti strašnim prastarim jezikom. I govori nešto, ali ne meni upućeno. S kim li razgovara vetar?

-Pun mesec na mojoj terasi. Opet kao da mesečarim. Nesigurnost me drži utrnjenom, otkazanom od same sebe.

-Dva deteta sede na mahovini, uz reku čije su obale travnate, meke. Gledaju u vodu, sa krajevima blistave kose u njoj. Ali kada se te dve odrasle osobe pogledaju- vide jedno u drugom samo bes, bes. I deca isčezavaju. Eno ih, deca, i dalje lutaju livadama planine. Ne gledaju u svoje senke.

-Beton izranja i uranja u beton. Poneka travka viri iz okvira. Miris pišaćke u koridorima betonskih prolaza. Promaja između betonskih zidova. Čudni, ludi, oholi, propali, zaostali, posrnuli ljudi između zidova vire.