Down the Horizon

My divine, my Sunshine, my Air, my Soul, My Amelia..

Nema toga na ovome Nebeskom svodu što bi mene nateralo da ti oduzmem tvoju čar, tvoju slobodu, tvoju neumoljivost, snažnu žeđ za avanturom, za učenjem, za spontanočću. Ne želim da mirno sediš, da me poslušno čekaš, da čezneš za mnom, da trpiš pravila ovog Besmislenog sistema, da budeš uštogljena i nesigurna. Ne želim da pomisliš da je nešto nesavršeno na tebi. Jer ti si najčarobniji osmeh, duh koji pleni i za kojim se okreće. Majka te bodri i pušta da budeš svoja. Da padneš i da se uspraviš, da se uprljaš u travi, a toliko sam se obradovala najlepšim od srca tvoga poklonom- lišćem, Donosiš mi list po list i sa osmehom i ljubavlju i tvoje “uaaa” širiš moje srce.

Deca umeju nešto što niko drugi ne ume, a to je da daju energije i onda kad je nemaš. I kad si umoran i odvaljen od samog sebe, svoje kičme i mišića, snage da misliš. Čim te stavim da spavaš, meni ne da mira potreba da smislim- šta to sledeće bi mogla da voliš; šta bi to moja Amelija volela da radi; u čemu sledeće da uživa; šta to novo da vidi, da iskusi moja Amelija? Misli mama. Misli i ne spava, a umorna je.

Ljubavi moja, hvala ti na lišću ispod krošnje drveta u D Safari Parku.

Hvala ti. Mnogo ti hvala.