Down the Horizon

Umire sve pred nama

Noći su ispunjavale moj “white noise” žabe sa svojim naizmeničnim kreketanjem. Pozadinska muzika kreketuša i nežno lepršanje srcolikih listića dve breze. Napuštena velika kuća i njen bazen od kišne zelene žabokrečine (ružna reč za nešto što uopšte nije ružno) predstavljali su nekakvu pobedu prirode nad ljudskom rukom. Rano, ali baš sasvim rano jedan komšija bi krenuo u šetnju na obližnji pašnjak sa svojim mirisnim, lepim kozama raznih boja. Ne biste ga čuli, samo po mirisu koza bi znali. Voleo ih je jako. Od njih i sada pravi sir i koristi samo njihovo mleko. Bio je visok i muskulast bez grama sala. Pa i danas je. I sada i tada je uglavnom je ćutao i kao da se trudio da bude što jednostavniji, poput nekog praistorijskog čoveka koji je radio i još bio bez osmišljenog jezika. Čak i kada priča zbrza tako da ne razumeš ništa ali skontao si značenje. To mu je bilo dovoljno. Oduvek je voleo da radi fizički, da bude sa svojim životinjama i taj čovek evo sa sedamdeset godina izgleda kao da ima četrdeset.

Elem, da se vratimo žabama. Priroda koja ne voli da je sve pod konac, ograničeno, oivičeno, jednoobrazno, sterilno nalazi se u mojoj majci. Naše dvorište je upravo tako: puno biljaka, drveća, trava, kao u nekoj šumi. Psi žive slobodno u ulici, srećni što su svoji a ne nečiji. Komšije koje spontano dolaze na kafu i ćaskaju. Nema glasne niti nakazne “muzike”. Nema mnogo kuća, nema mnogo ljudi. Auta se kreću retko i sporo. Ljudi vredno rade uživajući u svojim dvorištima, berući jabuke pred zimu, groždje u jesen, pred kraj proleća- trešnje, a smokve leti. Deci iz komšiluka se donose trešnje, a deca beru ringlove da dede peku sebi rakiju. Osim što već dugo više nije tako.

Ne, ne čuje se više život iz bazena koji je priroda sebi prisvojila. Napunio se zemljom i utabao ravan. Sad je tu sitno pokošena trava i isečen šumarak. Dignuta je i nazidana još veća kuća koja svojim stilom obesmišljava sve u šta veruješ da je lepo. Čak je i ovaj komšija počeo malo više da priča, da je razgovorljiviji. Ali i dalje ne odustaje od svog tvrdog karaktera i jutra mu ispunjavaju šetnje sa kozama. Naš kozar ima sve manje slobode, baš kao i te koze što im se zatežu livade slobodne. Sve je tako …. tako pretrpano nekom drugom vrstom divljine.

Lepota danas je nazadna, daleka od prirode, daleka od istinske lepote. Ovaj mentalitet i svest donose agresiju, nerazumevanje, zaglupljivanje. Smeće, seča šuma, glasna muzika noću dok deca i bebe plaču, pijane komšije, kradje, kriminalci došli su i predstavljaju sadašnju ružnu ljudsku “krečinu”. I zato kažem radije bi da se vrati onaj zapušteni bazen sa žabama.

Vratite mi žabe nazad.