Down the Horizon

Neki prolazni, slučajni ljudi koji isključuju sopstvena svetla.

Prvi tip

U telefon zario svaki svoj smisao i samo gleda da se fizički negde ne spotakne. Žuri da stigne u još jedno Nigde. U još jedan isprazni poluživotni svakodnevni ritam. Da se najede, slika, da se smuva i slika, da se se nađe negde gde treba, a ne želi,da se nađe i to da slika. Da bude deo kolektiva čiji zapravo i nije deo. Da pokaže da ima sve što treba da se ima, a ne razume smisao. Da gleda još jedan film čiji se svršetak raspoznaje već u trećem minutu, da zuri u telefon i za vreme tog filma. Da mu naleti još nešto što “nema” i što bi “trebao” da poseduje i to kupi za sekundu. Da zaboravi šta je naručio kad ga pozove kurijer. Da zaboravi mamin rođendan. Da gleda u beznađe svog beznačajnog života.

Drugi tip

Zašao u broj četrdeset. Pije i povraća. Puši ali na silu. Ne ume da vodi ljubav. Pazi da se ne razboli od nekog virusa, sasušuje si epitel antibakterijskim gelom non stop. Ima mehaničke pokrete i zastareo, oronuo nervni sistem. Ne sluša šta pričaš, ponavlja neke naučene pokrete, koje je negde video i pomislio da će time da izgleda, deluje mlađe. Škrtica je i ima dete iz braka koji je trajao sekund. Plače noću jer je zajebao svoj život, samog sebe.

Treći tip

Za sve joj je kriva prošlost. Njena majka, njeno detinjstvo su je kreirali i zato je to tako, šta god da je to. Plaši se promena i budućnosti, jedva izgradi neki dublji odnos sa nekim. Vlači se dok hoda i priča i jede. Za sve joj treba večnost. Nigde nije išla i putovala i kao razlog za to su česti zemljotresi u Grčkoj, avion koji može da padne, mučnina u kolima ili nešto još gluplje.