Down the Horizon

Ja te odbranih, ja te sazdah, ojačah, a ti dete moje me razori, sruši…zašto…

Rat. Ali disciplina i volja, ideal odbraniše zemlju. Mladi ljudi okolo 19-20 godina ostaviše svoje roditelje, svoje snove, svoje ognjište, obukoše uniforme i krenuše da uče sve potrebne tehnike ratovanja kako bi odbranili zemlju i ujedinili južne slovene. Mlade devojke rame uz rame i jednake sa svojim ratnim drugovima predaše svoju sudbinu da bi sutra bili slobodni svi.

90te. Razočarenje, depresija. Taman što su svi stali na noge ekonomski jake SFR Jugoslavije, taman što su svi mogli da žive normalno, bez oskudevanja, bez klasnog i statusnog raslojavanja, taman što je svako imao krov nad glavom i domaće proizvode i posao stabilan i penziju stabilnu i godišnji odmor kakav danas ne može običan čovek ni da zamisli, eto ga opet rat ali bez stranog uljeza. Ovaj beše u samom srcu velike federacije. Kao tumor u telu razara Jugoslaviju sam njegov žitelj.

Razara se psiha čoveka, podeljen je i ljut na sve osim na sebe. Vidi problem u ovom do njega, koga je do juče poštovao. Krenuo je brat na brata, šizofrenija je rasla. Poput virusa širio se kič i šund, traume, psihičke posledice, razorene porodice, rasute i zlopostavljene izbeglice svoje sopstvene zemlje. Oružije u stanovima sa malom decom, sa bebama. Bombe i granate drži svako, stvaraju se prostitutke, kockarnice, lanci trgovine drogama, ljudima, paranoja.

2023-ća godina. Masovna ubistva, nema leka za šizofreniju. Rijalitiji sa nepismenim, prostačkim, jezivim ljudima, bivšim zatvorenicima, isključivo negativne vesti koje se jedne te iste ponavljaju, konstantne svađe između dva tabora iste stoke. Slika sadašnjice koja se veliča. Deca iz osnovne škole postaju osuđenici, sudi ih i sam narod, ne shvatajući da je dete – dete. Tumor se i dalje nastavlja širiti, a lek se ne traži. Lek se uopšte više ne traži.

Vrati se druže Maršale…