Down the Horizon

Vodi me kroz priču kojoj kraja nema, a ja ću te slušati sa divljenjem. Vodi me kroz krajeve naše zajedničke istorije koju je rastavio strah.

Ako još uvek ne verujete da je Jadransko more pre (ili posle) Jonskog i Egejskog najlepše, onda se zaputite na put iz bilo kog kraja našeg brdovitog Balkana da ga upoznate. Njegov specifičan, eteričan miris, njegove bosonoge ljude, šarm narečja njegovih unikatnih ostrva na kojem vreme baš, baš sporo odmiče.

Jadran ima stas, ima gordost i jednu detinju harizmu, koja na žalost i skupo košta.
Prenoćište 2022. godine je koštalo u proseku 90 eura. Hrvatsko primorje zaista je papreno i za mnoge nedostižno, ali kada bi to stavili po strani, zaista vredi otići.
Nama je ove godine to bio možda šesti put spustiti se na Jadran. Rovinj, Makarska, Brač, Hvar….a bio je ovo treći put na Hvaru.

Put do ovog ostrva prošaran je planinama, rekama, etno selima (Sunčana reka kod Banje Koviljače), tradicijama, kulturama, pesmama. „Plan i program“ za sve one kojima je ovo već „utabana staza“ je sledeći: obavezno je spremljena muzika koja je naravno ex-yu rock i narodna, klasika. Iz Beograda se krene u ranim jutarnjim časovima. Sendviči su spremni, jedno ćebe je uvek na zadnjem sedištu. Vozi se sporije, nema brzanja, tek je jutro. Suncokreti se pozdravljaju sa Suncem sve do Šapca, Bajaga se čuje iz dubine, Jadranka Stojaković miluje sa “Kad ja pođoh na Benbašu…”prolazi se skretanje za Loznicu i za Banju Koviljaču i staje se u „Sunčanu reku“. Pozdravi se Drina, ta divna reka, Zelenika što je najlepša kod Bajine Bašte podno Tare, kod svoje „kućice“ na steni. Da li ste znali da je ta kućica, koja je uspela da odoli Drini, zapravo simbol granice između BiH i Srbije? Kako je izgrađena u Jugoslaviji, tako je i opstala, zahvaljujući ljudima koji vole ovu reku, bez obzira na sva beznačajna menjanja državnog sistema, nepotrebne ratove i promene.

Sledi Zvornik, i granica. Za vreme rimskog carstva, zvornički kraj je bio dobro utvrđen jer, kao i danas, ima izuzetan položaj. Opasan planinama, sa izlaskom na Drinu koja se daljim tokom širi u Zvorničko jezero, Zvornik je bio važno uporište u istoriji još od Kelta koji su nastanjivali naše krajeve pre 1. veka. Ja ovaj grad doživljavam kao ulaz u najlepšu zelenu oazu, kako prirodnu tako
i kulturološku, koja me vodi na zanimljiv put. I nema mesta na kojem ne bih zastala, da čujem, vidim, osetim tu raskoš kakvu Bosna i Hercegovina ima. Odavde se račvaju putevi ka Sarajevu, Tuzli i Zenici.

Krećemo dalje ka Sarajevu, preko te divne Romanije. Ova živopisna planina sa brojnim pećinama, vrtačama, visokim vetrovitim ravnima, planinskim prelepim biljkama i cvećem, ima najviši vrh od 1652 v n.v. Ističu se šume smrče, jele i belog bora, pa sad zamislite kakav je to zdrav paninski vazduh. U dolinama možete uživati u poljskim vrstama cveća, kao što je sarajevska udovičica, crveni grašar ili planinski karanfil, a možete se i spustiti na reku Biošticu ili Krivaju iz kojih se lovi pastrmka. Više o Romaniji možete pročitati ovde- https://planinarenje.ba/planinarske-ture/prenj/756-ljeto-2014-od-romanije-do-prenja

Ostavljamo Romaniju i skretanje za Jahorinu na kojoj smo bili davno, još kao deca, te prolazimo Sarajevski tunel kao kroz portal u neki novi, kulturološko bogat svet neverovatnih ljudi, priča, humora, velikog srca. To je za mene i portal u prošlost, u detinjstvo, u neke priče iz mladalačkih dana moje mame koje sam zamišljeno i pomno slušala, interesujući se za jednu po svemu drugačiju, živopisnu generaciju 50tih-60tih. To je mesto gde je duša njena odlučila da ostane, i pozdravi baš tu, na toj „kapiji“, ispod starog Vratnika. Slagala ju je da može poći s njom u Beograd 80-tih godina, ali njena duša nije jedina lagala. I mnoge druge su se zaustavile tu, kao podsetnik da, gde god da odeš, moraš sebi s vremena na vreme da se vratiš i setiš se ko si, u suštini. Svi ti ljudi iz oblasti muzike, glume, arhitekture, medicine, novinarstva…vraćaju se Sarajevu i „obilaze sebe“. I možda taj grad nije kao „nekada“, ali je sve oko čega su odrasli i dalje tu, na svom starom mestu, zar ne?

Slede Konjic, Jablanica i reka Neretva. Na njoj—most kao jedan od simbola antifašizma Drugog sv. rata. „Bitka na Neretvi“ je jedan od najpoznatijih ratnih partizanskih filmova u kojem su glumili glumci iz raznih krajeva Evrope i čija se premijera održala novemra 1969. godine.

Dalje se Neretva postepeno širi u jezera gde se neka od pritoka „priključi“, na kom narod uživa pecajući, kupajući se, uživajući u jagnjetini pokraj obale. Brojne su pritoke Neretve. Neke od njih su Jasenica, Buna, Bregava, Krupa, Trebišnjica i mnoge druge. Krase je sedimentne stene, krečnjaci, dolomiti, fluvioglacijalne terase koje otkrivaju neki drugi, geološki svet. Ali zaista te „rečne terase“, vulkanogeno-sedimentne formacije klisura, oduvek su mi privlačile pažnju. Koliko je samo vremena trebalo da se tako zadivljujuće obrazuju, pitala sam se dok sam se još kao mala vozila po prvi put ovim putem. Posmatrala bi kroz prozor auta, kako se izdižu obale ove reke, a ona kako zeleni, pa poplavi, pa opet dobije smaragdno-zelenu boju, pa neku drugu nijansu svetle plave boje, pa kako se samo igra sa svim što je stvorila oko sebe i u sebi.

Sledi Počitelj, pa Mostar, a onda za njima i Metković. No pre nego što zađemo u Hrvatsku, treba opisati ovaj deo Zemlje. Tu rakija nije rakija, a maksuzija. Sećate se Popova Polja, odakle Izet nabavlja svoj eliksir? To je tu, u plodnoj dolini Neretve, gde je ona sad zrela, široka. Nekada Zahumlje, ovaj predeo je izuzetnih prirodnih odlika– jezera, vodopada, izvora, planina. Ovde rastu neverovatne smokve, mandarine, kruške, kajsije, breskve, a pravi se i hercegovački med. Ovde trešnje prve sazru, ovde su nikli ne gradovi već celokupni istorijski spomenici, kao Mostar, Počitelj, Trebinje. Za vreme Osmanlija, osnovan je bio hercegovački sandžak, te otud arhitektura istoka koja dodaje orijentalni karakter ovim mestima. Ambijent Počitelja služi kao inspiracija mnogim umetnicima i kao mesto za međunarodne susrete stvaralaca. To je danas prava internacionalna umetnička kolonija.

Mostar je, kao što svi znamo, poznat po takmičenjima u skakanju sa starog mosta (koji je nakon rata obnovljen 2004.godine) koji je svetska baština zaštićena UNESCO-om. Filigratski radovi na nakitu od srebra, bakra, ručno rađeni ćilimi od vune sa tradicionalnim ornamentima i detaljima, rustično izrađene torbe i rančevi od kože, samo su delić onoga što krasi i što se prodaje na kamenim ulicama ovog predivnog grada. Kafići iznad čijih terasa se pruža prelep pogled, restorani iz kojih se čuje „Bijelo Dugme“, „Indexi“ i Kemal Monteno, privlače stotine i stotine turista iz svih krajeva sveta.

Neretva se dalje širi kroz Hrvatsku. Metković je prisvaja i dalje predaje Opuzenu. Tu se zastane i kupuju se nektarine za usput, da bi se posle prešao Rogotinski most i Ploče, mesta na kojem je samo ušće Neretve u veliko modro more, u Jadran. Neretva i Jadran se tu sastaju, kao dva doživotna ljubavnika. Sve dok im se bude moglo, davaće svu ljubav bez poznavanja granica. Jer ne zaboravimo, ljudi su ti koji prave granice. Priroda ih nema. Ona je tu, pa je tu, data da joj se diviš, da joj uzimaš, vratiš i zahvališ. Kao majka što voli svu svoju decu podjednako.

U plodnoj delti izniču kamene kućice, prizor koji je poslednji pre nego što se upustimo u serpentine. A onda možemo videti i jezero Modro oko, dragulj što se stidljivo skriva iza brda i krivina. Krivudanja serpentina kreću da izazivaju mučninu nakon već dugog puta, ali je, s vremena na vreme, prekida veličanstven pogled na Jadran i misao koja se pomalja u glavi: “Još malo pa trajekt, i eto ga Hvar!”