Down the Horizon

Promene koje su se dogodile 90tih kroz jedan zaboravljeni kolektiv….

“Državni posao” sam uspela da vidim uživo, još kao mala, u Pančevu. Mama je tada počela da broji zadnje dane, nekada jake firme “HIP Razvoj inženjering”, čija se zgrada, za ono vreme, moderno izdizala u centru Pančeva. To mesto je, na kojem su se gradile karijere stručnjaka u oblasti inženjeringa, danas pretvoreno u debeli sloj prašine dugogodišnjeg stečajnog postupka.

Kao neko ko je bio stidljiv, bila sam dobar “observer”. Velika firma našla se na pragu ogorčene sudbine. Zamračeni koridori, stari tapisoni, milion kompjutera, inženjeri u mantilima sa velikim cvikerima, pune kristalne pepeljare, veliki teški lenjiri od pleksiglasa sa gajtanima, drveni trouglasti arhitektonski lenjiri, šabloni sa krugovima, kvadratima, trouglovima, šestaugaonicima sa kojima sam crtala čekajući mamu, i drugi specifičan za arhitekturu pribor, bili su deo svakodnevnice zanimljivog, harizmatičnog kolektiva ove, nekada poznate i jake državne firme.

Kroz oči i emocije mene, kao tada malog deteta, svet odraslih 90tih godina činio se poprilično uzburkan, nejasan, preplavljen raznim nijansama emocija poput depresije, anksioznosti, zbunjenosti, zastrašenosti, panike, beznađa, afektivnosti, agresije. Država je preživljavala (i sad preživljava) tranziciju, rat, pa posle i bombardovanje. Svako u tom kolektivu se zavukao u neki svoj koridor, otišao na neku svoju stranu, reagovao na svoj način.

Crni humor iz serije lako sam povezala sa ovim kolektivom, koji je generacije 49-to do 53će. Stres kroz koji je ova generacija morala proći je neizmeran. Ali sećam se, da su kroz humor ove kolege i prijatelji, uspevali da prevaziđu šta su mogli, šaleći se na soptvene račune i posledice stresa kroz koji su prošli. A posledice su bile mučne i bolne psihofizičke promene.

Znate ono kada Đorđe i Dragan pričaju o velikim slavljima sa ne znam koliko zaklanih svinja, litrima alkohola, živoj muzici, sve na račun državne firme? Nije mnogo drugačije bilo i u maminoj firmi pre nego što sam se rodila, pre raspada Jugoslavije. Bilo im je zaista lepo, bili su poštovani i nagrađivani kao radnici ugledne firme koja je radila i imala odnose sa mnogim zemljama sveta, naročito “Nesvrstanim”. Radilo se za Libiju, Alžir, Kuvajt, Uzbekistan, Rusiju, itd.

Ova serija je nekako “ispala”, bar malo, kao neki tračak uspomene na vreme i mentalitet svih tih državnih kolektiva Jugoslavije. Ali taj mračni, zagušljivi tunel 1990tih-2000tih, to međuvreme u kojem se našla generacija rođenih 50tih godina prošlog veka, bilo je vreme nemoći, zbunjenosti i velikih promena ne samo društvenih, već i međuljudskih, intra- i inter-personalnih odnosa koje donosi rat, tranzicija i raspad jednog načina života, pre svega stabilnosti. Stres, posledice rata i bombardovanja je mnogim ovim kolegama odneo zdravlje i fizičko i mentalno. A te posledice smo osetili i mi, njihova deca.

Nema ih nigde. Zaboravljeni u brzini realnosti. Na internetu, ostala je samo jedna slika.