Down the Horizon

Imam kratko vreme i “jetlag” na raspolaganju. Šta sam uspela videti?

Imali smo layover između neba i zemlje. Dan svež, proleće je u južnoj hemisferi. Australija se smeje na Bondi plaži, surferi sa plavom kovrdžavom kosom prolaze vešto kroz tunele modrih talasa. Čak i njihovi domaći ljubimci su zlatasti i vole vodu. Ovo mi je već treći put u Australiji i uzbuđena sam što ću preleteti i do Novog Zelanda gde se snimao moj najomiljeniji film.

Vrlo je lako i svima dostupno da saznaju sve one karakteristične pojmove, najvažnije, najpopularnije znamenitosti vezane za svaku zemlju. Ali ja bih više volela da dočaram atmosferu na svoj način.

Kad sam prvi put 2019-te izašla sa aeodroma, takoreći sletela, nakon trinaest provedenih sati u hipoksiji aviona, u Sidnej, tu veličanstvenu, daleku Australiju, osetila sam jedan topao, primamljiv miris nabujale prirode. To je taj prvi dojam, prva nervna sinapsa. Boje su mi se učinile skroz drugačije. Bile su nekako tamnije, zrelije. Ljudi su mi se činili zreliji sa prirodom, kompatibilniji, čuvstveni, ako mogu da izmislim novu reč, da bi lakše opisala (od bug. čustvitelen=osećajan). Ljudi su mi bili lepi. Spontani i nasmejani. Prirodni. Ponašaju se lako, nenapregnuto. Deluju tako primamljivo i zanimljivo. Srećno. Priroda je šarenolika, impozantna. To je bila ljubav na prvi miris, dodir, osećaj, sinapsu, udah. Dodirnula sam fikus koji je tako slobodno rastao u vlažnoj, zreloj zemlji, nabujalom toplom vazduhu koji privlači one željne života.

Na mesto drevnih Aboridžana došli su razni drugi narodi sa svih krajeva sveta. Ima mnogo i naših balkanaca, a sve je više indijaca, filipinaca, itd. Imala sam situaciju gde se kolega naljutio na mene što sam ga pitala odakle je on “zaista”, s obzirom na to da, kada bi to isto pitala nekog našeg u Sidneju, on bi bez problema, čak s ponosom, rekao da je ne znam srbin, hrvat ili albanac. A i naši balkanci su poznati po tome što su veći nacionalisti od onih koji su još uvek ostali da žive u svom rodnom kraju. Tako da ako pitate filipinca ili indijca odakle je zaista, on će vam samo pokazati ličnu kartu da bi ste se vi uverili u njegovo državljanstvo, a poreklo mu dođe kao nešto sramno, tobože uvredljivo.

Sutradan smo krenuli ka Novom Zelandu, na mesto starih plemena Maora. Kakav je to pogled sa prozorčeta odozgo. Zinuli smo na nesvakidašnji svet i osećaj koji je bujao u grudima pretočio se u adrenalin i pomisao: “Zašto nemamo bar još tri dana?”

Jedno od najživopisnijih putovanja vozom je baš uzduž Novog Zelanda. Prolazi se kilometrima i kilometrima uz reke, jezera, more i planine, a najkarakterističniji venac kroz koji se prolazi je Alpski rased koji se vidi čak iz svemira koliko je grandiozan. Ovaj venac predstavlja jednu dinamičnu, veliku oblast koja je nagrađena fascinantnom Majkom prirodom.
“Kiwi rail” dalje prolazi kroz Otira tunel koji ima 8 km. On se uspinje na 250m n.v. unutar pomenutih, novozelandskih Alpa. Otvoren je 1923 nakon teškog i napornog iskopavanja i izgradnje.
Dalje se stiže do “Arturs park” koji je sledeća stanica i to je još jedan u nizu mnogobrojnih nacionalnih parkova i poznat je po jedinoj planinskoj vrsti papagaja- ki.

Seoce po seoce u kojima jedva 30tak meštana živi govori o tome da u ovom delu sveta nije bitan čovek već priroda. Ovo je “država prirode”. Iz oblasti u oblast, iz prjzaža u pejzaž Novi Zeland se idilično razvija baš kao i u “Gospodaru prstenova”. Izlivaju se jedan u drugi neometano od strane ljudske pohlepe za vandalizmom te iste prirode kao drugde. Ljudi koji ovde žive su skromni, jednostavni i ponosni na divljinu i raskoš svog “Bogu iza nogu” sveta. Novi Zeland je toliko malo nastanjen da postoji “selo” od jednog stanovnika zvanog Cass (Kes) i to je bivši inženjer železnice. Gospodin Beri živi preko 30 godina u svom “seocetu”.

Možda su stanovnici odsečeni od ljudskog sveta ali zato veoma bliski prirodi i verujem da je to nešto zaista vredno ponosa.

U malom gradu kao što je Christchurch, desio se neviđeni masakr u islamskom centru. U jednom takvom mirnom i povučenom od svega gradu ubijeno je u martu 2019-te čak pedeset ljudi.

Maori su poznati i po žadu. Bili su vodiči u potrazi za ovim prelepim zelenim kamenom od kojeg se proizvodio alat- tiki, pounamu, a poznato je da su žene bile te koje su klesale i oblikovale- taniwha. Žad se smatra večnim, a evo kako pounamu, “greenstone”, “jade” izgleda:
https://www.nzpacific.com/blogs/understanding-jade-and-other-wonderful-stone/jade-greenstone-pounamu-whats-what

Ono što je zanimljivo jeste da je jezik Maora, maorski, tek 1987 godine dobio priznanje zvaničnog jezika Novog Zelanda. U to ime, evo par rečenica na jeziku ove zanimljive kulture:

1. Kia ora – Hello.
2. Morena – Good morning.
3. Tēnā koe – Hello (more formal than kia ora)
4. Kia ora kōrua – Hello to two people.
5. Kia ora tātou/kia ora koutou – Hello everyone.
6. Tēnā koutou – Greetings to you (said to three or more people)
7. Nau mai, haere mai – Welcome.
8. Kei te pēhea koe? – How’s it going?
   
   

Možda bi bilo interesantno videti našeg Andreja Maričića ili Vladimira (pravo ime), kako upoznaje svet Maora, njihovu tradiciju, njihove planine, reke, jezera i kako prisvaja neke od prelepih ručno izrađenih ogrlica. Što da ne? Samo da ne istetovira lice sa “ta moko” (Maorska simbolična tetovaža), s obzirom da je deo kulture maorskih plemena tetoviranje lica tribalskim obeležjima.

Moglo bi se u nedogled pričati i o Aboridžanima Australije, njihovom nepravednom položaju u sistemu, pa se time nadovezati i na sve ostale domorodce kako Severne i Južne Amerike, tako i svih onih malih, gurnutih u neku, još ne zapaženu od strane velikih investitora, prašumu, bez prava na dostojanstven život. Svaki napredak civilizacije u mnogome je doprineo ali i i oduzeo, zanemarivši ono najvažnije- ljudskost i moral.

Pogledajte još neke prizore iz albuma:

#Sve fotografije su autentične, moje, te je zabranjeno njihovo kopiranje i korišćenje bez naznake o autoru, poreklu.